Empata nije suprotnost – empata je često magnet za oba tipa. Jer empata daje, razume, oprašta, i upravo zato često ostaje duže nego što bi trebalo, verujući da može da promeni nekoga ko ne želi da se menja.
Suprotno od narcisa nije empata – već egoista, i to je jedna od onih istina koje na prvi pogled zvuče pogrešno, ali kada se malo dublje razmisli, postaju potpuno jasne i čak oslobađajuće, jer menjaju način na koji posmatramo ljude, odnose i sopstvene izbore.
Godinama se provlači priča da su narcisi i empate dve krajnosti, kao da je svet podeljen na one koji uzimaju i one koji daju, na one koji manipulišu i one koji vole iskreno, ali istina je mnogo složenija i mnogo manje crno-bela nego što bismo voleli da verujemo.
Narcis nije samo osoba bez emocija, već često neko ko ima duboku potrebu za potvrdom, kontrolom i pažnjom, neko ko svoju vrednost gradi kroz tuđe reakcije, kroz divljenje koje traži i kroz moć koju želi da zadrži, pa čak i kada to znači da će povrediti druge, jer mu je sopstveni osećaj važnosti važniji od tuđe boli.
Empata, s druge strane, nije savršena suprotnost, već osoba koja oseća duboko, koja razume i ono što nije izrečeno, koja često vidi dobro čak i tamo gde ga nema dovoljno, i koja je spremna da daje više nego što prima, verujući da će ljubav, razumevanje i strpljenje promeniti stvari koje se ne menjaju lako.
I upravo tu nastaje najveća zabluda – jer empata nije suprotnost narcisu, već često njegova meta, osoba koja će ostati duže nego što bi trebalo, koja će tražiti razloge umesto da vidi činjenice, i koja će pokušavati da popravi nešto što nikada nije bilo u njenoj moći da popravi.
Prava suprotnost narcisu nije neko ko daje previše, već neko ko ne daje uopšte – egoista, osoba koja ne traži divljenje kao narcis, ali isto tako ne oseća potrebu da razume druge, da se prilagodi ili da ulaže u odnos, već gleda isključivo sebe, svoje potrebe i svoje ciljeve, bez griže savesti i bez želje da balansira između sebe i drugih.
Dok narcis želi pažnju i potvrdu, egoista želi korist i komfor, i iako deluju različito, oba tipa imaju jednu zajedničku tačku – nedostatak istinske brige za druge, samo izražen na drugačiji način.
Empata, zapravo, nije suprotnost nijednom od njih, već neko ko stoji na potpuno drugoj strani spektra, ali često bez granica koje bi ga zaštitile, pa upravo zato ulazi u odnose u kojima daje previše, nada se predugo i ostaje i kada bi trebalo da ode.
Zato prava lekcija nije u tome da biramo između narcisa i empate, niti da sebe stavljamo u jednu od tih kategorija, već da naučimo nešto mnogo važnije – kako da budemo u balansu, kako da osećamo, ali i da postavimo granice, kako da volimo, ali i da ne zaboravimo sebe.
Jer zdrava osoba nije ni narcis, ni egoista, ali nije ni neko ko se potpuno izgubi u drugima, već neko ko zna svoju vrednost, ko daje, ali ne po cenu sopstvenog mira, ko voli, ali ne moli za pažnju, i ko ostaje samo tamo gde je i sam viđen, poštovan i prihvaćen.
I možda je upravo to najvažnija istina od svih – da nije problem u tome ko je nasuprot nas, već u tome da li smo naučili da ne budemo na sopstvenu štetu dok pokušavamo da budemo sve za druge.
